U skladu sa članom 12. stav 7. Zakona o porezima na imovinu, propisano je da se za nepokretnosti obveznika koji vodi poslovne knjige, koje od nastanka poreske obaveze iskazuje u svojim poslovnim knjigama kao dobro isključivo namenjeno daljoj prodaji - porez ne plaća za godinu u kojoj je nastala poreska obaveza, kao ni za godinu koja sledi toj godini. Od 01. januara 2014. godine, ovo poresko oslobođenje je ograničeno u pogledu roka do koga se može ostvariti ovo pravo, a prošireno je na sve vrste poslovnih knjiga koje obveznik vodi. Od 1. januara 2019. godine propisano je da se poresko oslobođenje za nepokretnosti namenjene daljoj prodaji ne može ostvariti za nepokretnosti koje se koriste. Prema računovodstvenim pravilima u Bilansu stanja u okviru Zaliha se iskazuju Stalna imovina koja se drži za prodaju i prestanak poslovanja, koja se u skladu sa Pravilnikom o kontnom okviru iskazuju na računima grupe 14 i to kao nematerijalna imovina, zemljišta, građevinski objekti i druge nekretnine i postrojenja, oprema i biološka sredstva namenjena prodaji, odnosno koja su preneta sa računa korišćenih sredstava po osnovu odluke o prodaji, kao i sredstva poslovanja koje će biti obustavljeno, a sredstva otuđena u skladu sa MSFI 5 (Međunarodni standard finansijskog izveštavanja). Kod kompletnih MSFI i Pravilnika za mikro i druga pravna lica na računima grupe 14 iskazuje se stalna sredstva (imovina) koja su preneta sa računa korišćenih sredstva a na osnovu odluke o prodaji, ili plana prodaje, kao i sredstva poslovanja koja će biti obustavljeno i otuđeno. S druge strane, prema MSFI za MSP, ukoliko postoji plan za prodaju stalne imovine, ona se ne prenosi na zalihe kao stalna imovina namenjena prodaja, već se procenjuje njen nenadoknadivi iznos i po potrebi vrši njeno obezvređenje u skladu sa paragrafom 27.9 MSFI za MSP. Da bi movina bila priznata kao imovina koja je namenjena daljoj prodaji, prema zahtevima iz MSFI 5, ta imovina mora biti: dostupna za momentalnu prodaju u svom trenutnom stanju, isključivo pod uslovima koji su uobičajeni za prodaju takve imovine i njena prodaja mora u svakom momentu biti spremna za prodaju a prema planu prodaje. O ispunjenju navedenih uslova iz MSFI 5 poreski obveznik vodi računa prilikom evidentiranja imovine na odgovarajućem kontu. S obzirom da se saglasno odredbama člana 14. Pravilnika o Kontnom okviru, na računima grupe 14 evidentiraju stalna sredstva (imovina) koja su preneta sa računa korišćenih sredstava na osnovu odluke o prodaji, obveznici koji primenjuju MSFI za MSP ne sprovode knjiženja na računima grupe 14 u slučaju otuđenja stalnih sredstava koja su koristili za obavljanje delatnosti i iskazana su na odgovarajućim računima grupa 01 - Nematerijalna imovina, 02 - Nekretnine, postrojenja i oprema ili 03 - Biološka sredstva, nakon čega je rukovodstvo obveznika donelo odluku da ih otuđi. Sa druge strane obveznici koji primenjuju kompletne MSFI ili Pravilnik za mikro i druga pravna lica (počev od finansijskih izveštaja za 2021. godinu), knjiženja na računima grupe 14 vrše u slučaju kada reklasifikuju stalna sredstva (imovinu) koja su korišćena, a za koja je doneta odluka o prodaji. Ali kada su u pitanju sredstva (imovina) koja su inicijalno nabavljena radi dalje prodaje, novina koja je propisana Pravilnikom o Kontnom okviru jeste da se na računima grupe 14 više ne iskazuje stalna imovina koja je stečena isključivo u cilju njene dalje prodaje u redovnom toku poslovanja, što znači da se ova imovina, počev od sastavljanja finansijskih izveštaja za 2021. godinu, nezavisno od računovodstvene regultive koja se primenjuje (kompletni MSFI, MSFI za MSP ili Pravilnik za mikro i druga pravna lica) iskazuje na računima grupe 13 - Roba, što je pristup koji su mnogi obveznici i ranije primenjivali u praksi. S tim u vezi, obveznici koji su stalna sredstva (imovinu) nabavili isključivo radi dalje prodaje u redovnom poslovanju i evidentirali ih na računima grupe 14, a koja sredstva do kraja 2020. godine nisu prodata, u 2021. godini su morala da budu reklasifikovana u početnom stanju sa računa grupe 14 na račune grupe 13. U Mišljenju Ministarstva finansija broj 011-00-169/2022-16 od 07.03.2022. godine (u Biltenu 3/22 u delu Računovodstvo), dato je navedeno objašnjenje iskazivanja stalnih sredstava (imovine) koja je inicijalno nabavljena radi dalje prodaje, nezavisno od računovodstvene regulative koja se primenjuje (kompletni MSFI, MSFI za MSP ili Pravilnik za mikro i druga pravna lica). Shodno navedenom, za priznavanje prava na poresko oslobođenje, nije dovoljno da obveznik priloži odluku da je nepokretnost za dalju prodaju, već je neophodno da budu kumulativno ispunjeni sledeći uslovi u skladu sa članom 12. stav 7. Zakona: 1. da je ta nepokretnost od nastanka poreske obaveze evidentirana u njegovim poslovnim knjigama, u skladu sa računovodstvenim pravilima kao imovina namenjena daljoj prodaji - kao dokaz od obveznika se može zahtevati knjigovodstvena kartica za odgovarajući konto; 2. da se nepokretnost nije koristila i ne koristi se od dana nastanka poreske obaveze - može se proveriti uviđajem na licu mesta i na sve druge raspoložive načine; 3. pravno lice i preduzetnik (dalje: pravno lice) klasifikuje stalnu imovinu (ili grupu za otuđenje), saglasno odredbama paragrafa 6. MSFI 5. Ova klasifikacija se odnosi na imovinu koja se drži za prodaju – odnosno radi se sredstvima koja više nisu redovnoj funkciji i za koja se očekuje da će se njihova knjigovodstvena vrednost povratiti prodajom, a ne kroz redovno poslovanje. Da bi imovina (ili grupa za otuđenje) bila klasifikovana kao imovina namenjena prodaji, mora biti odmah dostupna za prodaju u svom trenutnom stanju, pod uslovima koji su uobičajeni za prodaju takve vrste imovine. Takođe, prodaja mora biti veoma verovatna.

4. da bi prodaja bila verovatna, pravno lice mora da planira prodaju imovine i da stalno pronalazi kupca. Imovina mora da bude aktivno prisutna na tržištu po ceni koja je razumna u odnosu na njenu sadašnju fer vrednost i trebalo bi da se očekuje prodaja u roku od jedne godine od datuma priznavanja imovine za prodaju, odnosno od datuma donošenja odluke o kvalifikovanju sredstava za tu namenu.

Prema odredbama članova 197. i 198. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa:

1) nezaposlenim licem;

2) zaposlenim koji radi nepuno radno vreme - do punog radnog vremena;

3) korisnikom starosne penzije.

Ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje se u pisanom obliku. Dalje se kaže da poslodavac može za obavljanje privremenih i povremenih poslova da zaključi ugovor sa licem koje je član omladinske ili studentske zadruge u skladu sa propisima o zadrugama.

Ovaj tip angažovanja je rad van radnog odnosa te s tim u vezi angažovano lice ne zasniva radni odnos kod poslodavca. U pogledu prava, obaveza i odgovornosti ugovornih strana, imaju se primeniti odredbe zaključenog ugovora o obavljanju privremenih i povremenih  poslove. Licu koje radi po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima isplaćuje se ugovorena naknada za rad (a ne zarada) koja se, po pravilu, računa samo za dane kada je ovo lice dolazilo na rad i obavljalo ugovorene poslove, sem ukoliko je drugačije ugovoreno.

U mišljenju Ministarstva finansija, br. 011-00-00700/2018-04 od 28.02.2019. godine navedeno je: "S tim u vezi, ako je u konkretnoj situaciji opomenu za plaćanje dospelih obaveza po osnovu poreza na imovinu preminulog lica primio sin preminulog lica i ako je u momentu prijema opomene rešenjem nadležnog organa bio oglašen za naslednika preminulog lica, tada se prijem opomene može smatrati i prekidom roka zastarelosti prava na naplatu dospelih poreskih obaveza po osnovu poreza na imovinu od strane nadležnog poreskog organa, imajući u vidu da zastarelost prekida svakom radnjom tog organa preduzetom protiv poreskog dužnika u cilju utvrđivanja i naplate poreske obaveze. Napominjemo da nadležni poreski organ u svakom konkretnom slučaju proverava i utvrđuje činjenično stanje, utvrđuje postojanje rešenja nadležnog organa o oglašavanju naslednika, da li je bilo prekida zastarelosti i da li je, u vezi sa tim, došlo do zastarelosti poreske obaveze."

Član 36. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji propisuje da se poreski akt iz člana 34. ovog zakona, kao i akta iz člana 2a ovog zakona dostavljaju poreskom obvezniku slanjem preporučene pošiljke, obične pošiljke ili preko službenog lica poreskog organa, odnosno na adresu elektronske pošte poreskog obveznika, preko portala Poreske uprave, na način propisan ovim zakonom, odnosno preko jedinstvenog elektronskog sandučića. Poreski akt smatra se dostavljenim poreskom obvezniku kada se uruči poreskom obvezniku, njegovom zakonskom zastupniku, njegovom punomoćniku, njegovom poreskom punomoćniku ili njegovom zastupniku po službenoj dužnosti.

Dostavljanje poreskog akta poreskom obvezniku - fizičkom licu vrši se na adresu njegovog prebivališta, odnosno boravišta. Imajući u vidu da se opomena, kao poreski akt, u skladu sa članom 36. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji dostavlja na adresu prebivališta, odnosno boravišta poreskog obveznika, u slučaju kada je opomena izdata na ime preminulog lica i dostavljanje je izvršeno na ime tog lica koje više ne postoji i nema adresu prebivališta ili boravišna, mišljenja smo da se ta opomena koju je primio naslednik, čije ime se ne pominje kod dostavljanja, ne može smatrati opomenem koja je dostavljena u skladu sa članom 36. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji i koja je prekinula zastarelost prava poreskog organa na naplatu.

Da je opomena prilikom dostavljanja naslovljena na ime naslednika i njegovu adresu prebivališta, a da pritom ista sadrži dospele obaveze po osnovu poreza na imovinu preminulog lica, tada bi se ista mogla smatrati dostavljenom u skladu sa ZPPPA i radnjom poreskog organa koja je prekinula zastarelost prava na naplatu tih obaveza. Navedeno znači da i u slučaju kada postoji više naslednika, ne može se pravilnim dostavljanjem smatrati izdavanje opomene upućene preminulom licu sa ukupnim dugom, a koju je primio jedan od naslednika.

Mišljenje Stručne službe SKGO je da je za pravilnu naplatu obaveza preminulog lica nastalih do dana smrti, potrebno u skladu sa članom 22. ZPPPA izvršiti prenos duga na naslednike, pri čemu je bitno da je dug u okviru vrednosti nasleđene imovine, a svakom nasledniku se prenosi srazmerni deo duga u skladu sa udelom u nasleđivanju. Nakon toga se opomena izdaje na ime naslednika i dostavlja na adresu njegovog prebivališta, odnosno boravišta i time prekida zastarelost prava na naplatu.

Član 19. stav 1. tačka 5) Zakona o republičkim administrativnim taksama propisuje da se taksa ne plaća za prijave i priloge uz njih za utvrđivanje javnih prihoda, spise i radnje u postupku za utvrđivanje smanjenja katastarskog prihoda zbog elementarnih nepogoda, biljnih bolesti, štetočina i drugih vanrednih događaja, spise i radnje u postupcima za ostvarivanje prava na podsticaje koji se isplaćuju u funkciji ostvarivanja ciljeva poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja, spise i radnje u postupcima za ostvarivanje prava na IPARD podsticaje, spise i radnje u postupcima za sprovođenje pravila i mera uređenja tržišta poljoprivrednih proizvoda, spise i radnje u postupcima vođenja registra poljoprivrednih gazdinstava, spise i radnje u postupcima ostvarivanja prava na refakciju plaćene akcize na derivate nafte koje se kao motorno gorivo koristi u poljoprivredne svrhe, kao i spise i radnje za ostvarivanje zakonom propisanih poreskih podsticaja i oslobođenja kod plaćanja javnih prihoda.

Članom 9. Zakona o finansiranju lokalne samouprave propisano je da skupština jedinice lokalne samouprave može uvoditi lokalne administrativne takse za spise i radnje u upravnim stvarima, kao i za druge spise i radnje koje organi jedinice lokalne samouprave izdaju, odnosno obavljaju u okviru poslova iz svoje izvorne nadležnosti. Jedinica lokalne samouprave ne može uvesti lokalnu administrativnu taksu za spise i radnje iz nadležnosti organa za koje je zakonom kojim se uređuju republičke administrativne takse propisano plaćanje republičkih administrativnih taksi.

Član 10. istog zakona propisuje da akt iz člana 9. stav 1. ovog zakona sadrži sledeće elemente: 1) spise i radnje za koje se uvodi lokalna administrativna taksa; 2) nastanak taksene obaveze; 3) obveznike takse; 4) način plaćanja takse; 5) oslobađanja od plaćanja takse; 6) visina takse. Visina takse ne može biti veća od iznosa republičke administrativne takse propisane za odgovarajući, odnosno sličan spis ili radnju.

Imajući u vidu navedene odredbe, odnosno da je članom 19. Zakona o republičkim administrativnim taksama propisano da se taksa ne plaća za spise i radnje za ostvarivanje zakonom propisanih poreskih podsticaja i oslobođenja kod plaćanja javnih prihoda, kao i da je članom 10. stav 2. Zakona o finansiranju lokalne samouprave propisano da visina takse ne može biti veća od iznosa republičke administrativne takse propisane za odgovarajući, odnosno sličan spis ili radnju, proizilazi da nema osnova da se aktom skupštine jedinice lokalne samouprave propiše plaćanje lokalne administrativne takse za izdavanje uverenja za oslobođenje od plaćanja poreza na prenos apsolutnih prava za kupovinu prvog stana, kao ni za izdavanje uverenja za ostvarivanje prava na povraćaj PDV.

Članom 92. stav 2. i 4. Zakona o javnim nabavkama propisano je da ako procenjena vrednost javne nabavke ne prelazi iznos od 3.000.000 dinara, naručilac nije dužan da imenuje komisiju za javnu nabavku, u kom slučaju postupak javne nabavke sprovodi lice koje naručilac imenuje.

U komisiji za javnu nabavku jedan član mora da bude službenik za javne nabavke sa stečenim visokim obrazovanjem na osnovnim akademskim studijama u obimu od najmanje 240 ESPB bodova ili master akademskim studijama, specijalističkim akademskim studijama, specijalističkim strukovnim studijama, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine ili specijalističkim studijama na fakultetu ili lice koje je steklo sertifikat za službenika za javne nabavke do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Dakle, preko vrednosti postupka od 3.000.000 dinara naručilac mora da imenuje komisiju za javnu nabavku, gde jedan član obavezno mora da bude službenik za javne nabavke, pod uslovima opisanim u članu 92. stav 4. Zakona.

Diplomirani pravnik može da bude deo komisije, ali ne može da zameni službenika za javne nabavke.

Naručilac može angažovati službenika za javnu nabavku koji je zaposlen kod drugog poslodavca. Dakle, taj službenik, odnosno članovi komisije za javnu nabavku, ne moraju da budu zaposleni kod naručioca i to angažovanje se obavlja primenom Zakona o radu u smislu zaključivanja ugovora o dopunskom radu . Što se ugovora o dopunskom radu tiče, prema članu 202. Zakona o radu ovaj ugovor se može zaključiti sa zaposlenim koji radi sa punim radnim vremenom kod drugog poslodavca najviše do jedne trećine punog radnog vremena. Specifičnost za službenike u organima jedinica lokalne samouprave je ta što službenik može, uz pismenu saglasnost poslodavca, van radnog vremena da radi za drugog poslodavca ako dodatni rad nije zabranjen posebnim zakonom ili drugim propisom, ako ne stvara mogućnost sukoba interesa ili ne utiče na nepristrasnost rada službenika. Dakle, da bi radio dodatno kod drugog poslodavca službenik mora imati saglasnost poslodavca. Što se tiče organa jedinice lokalne samouprave koji ima potrebu da dodatno angažuje službenika za taj organ je važno da ima prostora za dodatno radno angažovanje u okviru ograničenja koje je predviđeno Zakonom o budžetskom sistemu, tj. da ima prostora u okviru 10% ukupnog broja

zaposlenih na neodređeno vreme ili da ima saglasnost tela Vlade za dodatno radno angažovanje ukoliko je popunjen broj od 10%.

Ugovor o delu ovde nije primenjiv način angažovanja (za zaključivanje ugovora o delu se sprovodi postupak javne nabavke), jer bi svaki naručilac morao da ima službenika za javne nabavke, budući da mu je u opisu delatnosti da sprovodi javne nabavke.

Što se ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova tiče, taj modalitet angažovanja bi bio moguć ukoliko je službenik za javne nabavke nezaposleno lice, jer se ugovor može zaključiti isključivo sa nezaposlenim licem.