U slučaju kada je tražilac podneo zahtev za informacijama od javnog značaja i organ vlasti je u skladu sa zakonom postupio po tom zahtevu, a nakon toga je tražilac uložio žalbu Povereniku koji je povodom toga doneo negativno konačno rešenje tj, odbio je žalbu kao neosnovanu i potvrdio da je organ vlasti javne vlasti dobro radio posao i poštovao zakon, nakon toga, tražilac ne može ponovo da podnese zahtev Povereniku za pokretanje prekršajne prijave po ovom pitanju. 

Međutim, može se desiti situacija da tražilac, nakon donošenja konačnog rešenja Poverenika kojim je odbio žalbu tražioca kao neosnovanu, da ponovo podnese zahtev za pristup istim informacijama koje je već tražio. U tom slučaju se to vodi kao novi zahtev tj. postupak i organ javne vlasti je dužan da u propisanim rokovima odgovori na traženi zahtev. U slučaju da propusti to da uradi (rukovodeći se da je već odgovorio), tražilac informacije može da uloži žalbu Povereniku. 

Dakle, neophodno je da ovlašćeno lice za postupanje po informacijama od javnog značaja, ukoliko dobije ponovo isti zahtev od istog tražioca, postupi u skladu sa zakonom, jer se to smatra novim zahtevom.

Pravo plodouživanja može se ustanoviti ugovorom. Ukoliko se plodouživanje ustanovljava ugovorom o poklonu, prodavac prenosi pravo svojine na poklonoprimca, a ugovorne strane ugovore pravo doživotnog ili ne plodouživanja za poklonodavca na poklonjenoj stvari. Nepokretnosti se mogu kоristiti i kada ona nije njihova, odnosno na njima može postojati pravo plodouživanja, upotrebe ili stanovanja. 

Obaveza po osnovu poreza na imovinu u skladu sa članom 10. Zakona o porezu na imovinu nastaje najranijim od sledećih dana: danom sticanja prava na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa članom 2. stav 1. i članom 2a ovog zakona, danom uspostavljanja državine kad se porez plaća na državinu, danom početka korišćenja, danom osposobljavanja, danom izdavanja upotrebne dozvole, odnosno danom omogućavanja korišćenja imovine na drugi način.

Poreska obaveza je nastala i ako postoje uslovi da se nepokretnost može koristiti, a obveznik je ne koristi. Naime, pravo je (ali ne i obaveza) obveznika poreza da objekat na kome je imalac prava koristi.

U skladu sa članom 13. Zakona o porezima na imovinu utvrđeni porez na kući za stanovanje ili stanu u kojem stanuje obveznik i u kojoj je prijavljeno njegovo prebivalište, u skladu sa zakonom kojim se uređuje prebivalište građana, umanjuje se za 50%, a najviše 20.000 dinara.

Ako na jednoj kući za stanovanje ili stanu ima više obveznika, pravo na umanjenje utvrđenog poreza ima svaki obveznik koji u toj kući za stanovanje ili stanu stanuje čije prebivalište je prijavljeno u toj kući ili stanu, u visini srazmernoj njegovom udelu u pravu na toj kući za stanovanje ili stanu u odnosu na iznos za koji se porez umanjuje, u skladu sa stavom 1. ovog člana. 

Domaćinstvom, u smislu ovog zakona, smatra se zajednica života, privređivanja i trošenja ostvarenih prihoda članova te zajednice. Ako su za istu kuću ili stan ispunjeni uslovi za umanjenje utvrđenog poreza po više osnova umanjenje se vrši po jednom osnovu koji je najpovoljniji za obveznika.

Shodno navedenom, ukoliko vlasnik stana ne stanuje u kući za stanovanje ili stanu koja je predmet poreza na imovinu i nema prijavljeno prebivalište u njoj u skladu sa zakonom kojim se uređuje prebivalište građana, nema pravo na poreski kredit.

Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br. 98/2007 - prečišćen tekst, 84/2014, 84/2015 i 74/2021) predviđeno je da do stupanja na snagu propisa kojima će se urediti prava po osnovu rada u organima lokalne samouprave, izabrana, postavljena i imenovana lica i zaposleni u organima lokalne samouprave ostvaruju pravo na naknadu troškova a zaposleni i pravo na otpremninu shodnom primenom odredaba ove uredbe.

Članom 51. iste Uredbe predviđeno je da državnom službeniku ili namešteniku koji odlazi u penziju isplaćuje se otpremnina u visini 125% od plate koju bi ostvario za mesec koji prethodi mesecu u kome se isplaćuje otpremnina, s tim što ona ne može biti niža od dve prosečne zarade u Republici Srbiji, prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike na dan isplate.

Kako navedena uredba ne pravi razliku u odnosu na trajanje radnog odnosa službenika ili nameštenika, smatramo da u konkretnom slučaju lica u radnom odnosu na određeno vreme imaju pravo na otpremninu.

Član 262. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasnik RS“, br. 25/2019) propisuje postupak prenosa osnivačkih prava, rokove i radnje koje je potrebno sprovesti u ovom postupku. U tom smislu, načela prenosa su regulisana stavovima 1 do 4, dok stavovi 5 do 12 regulišu finansijski aspekt prenosa i obaveze aktera – zdravstvenih ustanova i osnivača JLS, odnosno Republike Srbije kao preuzimaoca osnivačkih prava. Stav 5. glasi:

„Za zdravstvenu ustanovu u javnoj svojini za koju se u postupku kontrole iz stava 4. ovog člana utvrdi da je nastupila trajnija nesposobnost plaćanja, odnosno preteća nesposobnost plaćanja, odnosno prezaduženost pod uslovima propisanim zakonom kojim se uređuje stečaj, jedinica lokalne samouprave koja vrši osnivačka prava nad zdravstvenom ustanovom po propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona, dužna je da kao solidarni dužnik u svom budžetu obezbedi sredstva za izvršavanje obaveza zdravstvene ustanove prema poveriocima koje su preuzete i koje nisu plaćene do dana stupanja na snagu ovog zakona, odnosno do dana preuzimanja osnivačkih prava nad zdravstvenom ustanovom od strane Republike Srbije, odnosno autonomne pokrajine, i da započne sa plaćanjem obaveza prema poveriocima u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, a ukoliko se plaćanje vrši u više mesečnih rata, da plaćanje prema poveriocima u celini izvrši najkasnije do 31. decembra 2021. godine.“

Dakle zakonodavac je predvideo obavezu izmirenja dugovanja za zdravstvene ustanove koje su u skladu sa zakonskim propisima prezadužene i u tom smislu uredio dinamiku i način izmirenja neizmirenih obaveza za ovu kategoriju zdravstvenih ustanova, a na teret JLS kao osnivača. Stavom 6. je predviđena mogućnost da se u slučaju nedostatka sredstava odlukom Vlade odobri obezbeđenje nedostajućeg iznosa. Ovaj izuzetak se odnosi isključivo na ustanove koje su prezadužene.

Zakonodavac je regulisao i pitanje odgovornosti za obaveze u periodu prenosa osnivačkih prava i to tako što u stavu 7. propisuje da za ove obaveze solidarno odgovara jedinica lokalne samouprave koja vrši osnivačka prava na dan stupanja na snagu zakona. Stavom 8. zakonodavac ograničava ustanovama kod kojih je nastupila trajnija nesposobnost plaćanja, odnosno preteća nesposobnost plaćanja, odnosno prezaduženost pod uslovima propisanim zakonom kojim se uređuje stečaj, pravo da preuzimaju nove obaveze od dobavljača, do momenta dok se ne obezbedi izvršavanje ranije preuzetih i dospelih obaveza, na način kako je to uređeno članom 262. Zakona.

Zaključak je da se stavovi 5, 6. i 7. odnose na kategoriju zdravstvenih ustanova kod kojih je nastupila trajnija nesposobnost plaćanja, preteća nesposobnost plaćanja ili prezaduženost.

Što se tiče obaveza JLS prema zdravstvenim ustanovama koje ne spadaju u napred navedene kategorije one su regulisane na sledeći način:

Stav 10. člana 262. Zakona o zdravstvenoj zaštiti propisuje da je: 

„Jedinica lokalne samouprave dužna je da obezbedi sredstva za vršenje osnivačkih prava nad zdravstvenim ustanovama čiji je bila osnivač do preuzimanja osnivačkih prava iz stava 1. ovog člana, radi izvršavanja obaveza zdravstvenih ustanova po izvršnim sudskim odlukama, za obaveze koje se ne finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ili na drugi način u skladu sa zakonom, a koje su nastale u periodu vršenja osnivačkih prava od strane jedinice lokalne samouprave.“

Stav 11. propisuje:

„Jedinica lokalne samouprave dužna je da obezbedi sredstva i za izvršavanje obaveza prema poveriocima zdravstvenih ustanova čiji je bila osnivač do preuzimanja osnivačkih prava iz stava 1. ovog člana, koje su nastale u periodu vršenja osnivačkih prava od strane jedinice lokalne samouprave, a koje zdravstvena ustanova ne može u celini ispuniti iz svojih sredstava, u skladu sa ovim zakonom.“

Formalno pravno postoji obaveza JLS da obezbedi sredstbva za izmirenje obaveza zdravstvenih ustanova po izvršnim sudskim odlukama, za obaveze koje se ne finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ili na drugi način u skladu sa zakonom, a koje su nastale u periodu vršenja osnivačkih prava od strane jedinice lokalne samouprave.

Takođe, formalno pravno stoji i činjenica da je zdravstvena ustanova po osnovu odredbe čl. 144. i 145. Zakona o zdravstvenoj zaštiti bila obavezna da obračuna, fkaturiše i naplati troškove koji se navode kao osnov izvršnog potraživanja na teret RFZO. Ovo pitanje je regulisano odredbama članova 194.-196. Zakona o zdrvstvenom osiguranju i ugovorom Zdravstvene ustanove i RFZO.

Dakle, obaveza JLS da obezbedi sredstva za pokriće troškova zdrvstvene ustanove po osnovu izvršnih sudskih odluka postoji ukoliko su uspunjeni određeni uslovi. Ovakva obaveza je bezuslovna samo i jedino ako je u postupku propisanom stavom 4. člana 262. Zakona o zdravstvenom osiguranju utvrđeno da je u određenoj zdravstvenoj ustanovi nastupla prezaduženost, trajnija nesposobnost plaćanja ili preteća nesposobnost plaćanja. U svakom drugom slučaju obaveza JLS postoji samo ukoliko su ispunjeni propisani uslovi:

• prvi je da je obaveza u postupku propisanom stavom 4. člana 262. Zakona takva obaveza evidentirana u zakonskom roku od 45 dana;
• drugi je da se obaveza koja je predmet izvršne sudske odluke ne finansira iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ili drugih zakonom propisanih izvora;
• treći je da je obaveza nastala u peirodu kada je osnivačka prava nad zdravstvenom ustanovom vršila JLS;
• četvrti uslov je da je obaveza evidentirana u izveštajima zdravstvene ustanove, da je JLS kao osnivač bio upoznat sa određenom obavezom i da je bio u mogućnosti da planira sredstva za namirenje iste, odnosno da obavezu reguliše u skladu sa svojim mogućnostima i u rokovima propisanim Zakonom, putem poravnanja ili na drugi zakonom dopušten način.

Važno je razumeti da su u krajnjoj liniji u pitanju oblligacioni odnosi dva pravna entiteta koji su u jednom vremenskom periodu imali status povezanih lica u smislu Zakona. U tom pogledu naravno, kako procesno pravno, tako i materijalno pravno, nije bez značaja i sam sadržaj obaveze, odnosno sudske odluke i činjeničnog stanja koje je u postupku utvrđeno, naročito stoga što je vrsta troškova u vezi sa kojima je izvršna sudska odluka doneta takva da otvara mnoga pitanja u vezi sa postupanjem aktera radno pravnog odnosa koji je do spora doveo. 

Članom 163. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave ("Sl. glasnik RS", br. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - dr. zakon, 95/2018 - dr. zakon i 86/2019 - dr. zakon) je propisano da, između ostalih razloga, službeniku prestaje radni odnos po sili zakona danom navršenja 65 godina života ako ima najmanje 15 godina staža osiguranja.

Dakle, u navedenom slučaju odnosno pod navedenim uslovima službenik ne može zasnovati radni odnos. Ali, Zakonom o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) predviđena je mogućnost rada van radnog odnosa. 

Konkretno, članom 197. je propisno da  poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa korisnikom starosne penzije.

U svakom slučaju trebalo bi što pre pokrenuti postupak popune radnog mesta, u skladu sa Zakonom o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave.