Питања и одговори

Све уредно оверене и правно ваљане изјаве бирача прикупљене током изборног процеса започетог 4. марта, односно прикупљене за изборе који су били расписани за 26. април 2020. године морају се сматрати важећим. Изборни поступак, прекинут 16. марта услед наступања ванредног стања, 11. маја није почео испочетка, већ се сам наставио тамо где је стао и са новим датумом одржавања избора.

Управо да не би било оваквих недоумица код учесника на изборима, Републичка изборна комисија је у члану 34. став 3. Одлуке о изменама и допунама Упутства за спровођење избора за народне посланике Народне скупштине, расписаних за 26. април 2020. године (“Службени гласник РС”, бр. 69/20) прописала да обрасци за подношење изборне листе кандидата за народне посланике остају на правној снази у непромењеном облику. Сврха овакве одредбе јесте да свим подносиоцима изборних листа који су заинтересовани за кандидовање на изборима а који се још увек нису кандидовали, јасно стави до знања да не треба да испочетка припремају изборну документацију, већ само да наставе тамо где у стали у поступку прикупљања, укључујући и изјаве бирача.

У том смислу, није било неопходно да локалне комисије прописују нове обрасце, односно да у њима мењају датум избора. Ипак, значајан број изборних комисија је одлучио да промени датум избора у обрасцима, што и даље не значи да учесници на изборима треба да све обрасце са ранијим датумом избора замене новим. Супротно тумачење би многима битно отежало даљи процес кандидовања, што се никако не сме дозволити, напротив, јер се мора имати у виду и начело Закона о општем управном поступку о економичности поступка и обавези органа који води поступак да га води без одуговлачења и уз што мање трошкове по странку и другог учесника у поступку.

Дакле, све уредно оверене изјаве бирача прикупљене на прописаном обрасцу пре наступања ванредног стања морају да буду прихваћене, без обзира на датум избора наведен у тим изјавама.

Законом о измени и допуни Закона о избору народних посланика и Законом о измени и допуни Закона о локалним изборима, који су објављени у “Службеном гласнику Републике Србије” бр. 68 од 10. маја 2020. године, када су и ступили на снагу, дато је овлашћење општинским и градским управама да оверавају изјаве бирача да подржавају изборну листу кандидата за народне посланике или изборну листу кандидата за одборнике, без обзира на то да ли је у конкретној општини или граду именован јавни бележник. Дакле, од сада општинске управе могу да оверавају изјаве бирача паралелно и равноправно са јавним бележницима (тамо где нема јавних бележника, уз општинску/градску управу оверу изјаве бирача могу да врше и основни судови, судске јединице или пријемне јединице или пријемне канцеларије основних судова.

Треба обратити пажњу на то да је Републичка изборна комисија 11. маја 2020. године донела Одлуку о изменама и допунама Упутства за спровођење избора за народне посланике Народне скупштине, расписаних за 26. април 2020. године, која је истог дана, 11. маја 2020. године, објављена у “Службеном гласнику РС” број 69 и ступила на снагу. Чланом 15. Ове одлуке измењен је члан 43. Упутства за спровођење избора за народне посланике, расписаних за 26. април 2020. године. Чланом 15. је, између осталог, прописано да “општинска/градска управа може да врши оверу изјава бирача да подржавају изборну листу само на својој територији и то само оних бирача који имају пријављено пребивалиште на територији општине, града, односно градске општине”.

Мишљења смо да је на начелнику управе да, у складу са чланом 59. став 2. Закона о локалној самоуправи, актом о унутрашњем уређењу и систематизацији општинске управе, служби и организација, дефинише начин вршења и послова овере изјаве бирача, као и да у складу са чланом 63. истог закона одреди запослене који ће обављати предметне послове овере. Међутим, ово тумачење не треба узети за меродавно, те у том смислу препорука је да се званично мишљење поводом питања ко врши оверу и ставља клаузуле затражи од Министарства државне управе и локалне самоуправе.

Стални састав Општинске изборне комисије може да се мења, тачније нема препрека да скупштина општине изврши измену на предлог овлашћеног предлагача за замену члана којег је предложио. Наравно, ово важи само у време редовних избора, што је тренутно случај у већини локалних самоуправа, када скупштина општине није распуштена, односно док је још у мандату.

У прилог овоме може да послужи свеж пример у вези са Републичком изборном комисијом. Наиме, Народна скупштина је 10. маја 2020. донела Одлуку о изменама Одлуке о разрешењу и именовању чланова и заменика чланова Републичке изборне комисије (“Сл. гласник РС”, бр. 68/70), којом је, уместо једног преминулог члана, именован нов члан, на предлог посланичке групе Социјалистичке партије Србије.

У складу са чланом 40. Закона о локалној самоуправи Скупштина општине има секретара који се стара о обављању стручних послова у вези са сазивањем и одржавањем седница скупштине и њених радних тела и руководи административним пословима везаним за њихов рад. Секретар скупштине се поставља, на предлог председника скупштине, на четири године и може бити поново постављен. За секретара скупштине општине може бити постављено лице које има стечено високо образовање из научне области правне науке на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова, мастер академским студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету, са положеним стручним испитом за рад у органима управе и радним искуством од најмање три године. Скупштина општине може, на предлог председника скупштине, разрешити секретара и пре истека мандата. Секретар може имати заменика који га замењује у случају његове одсутности. Заменик секретара скупштине општине поставља се и разрешава на исти начин и под истим условима као и секретар.

У складу са чланом 3. Закона о запосленима у АП и ЈЛС функционер је изабрано, именовано, односно постављено лице (осим службеника на положају) у органима аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, односно у органима градске општине, као и у службама и организацијама које они оснивају према посебном пропису. Чланом 13. је предвиђено да функционеру аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе функција престаје у случају:

1. истека времена на које је изабран, именован или постављен;
2. подношења оставке;
3. разрешења, као и у другим случајевима утврђеним законом и другим прописима којима се уређује престанак функције, односно радног односа.

Према одредбама члана 187. Закона о раду које говоре о посебној заштити од отказа уговора о раду за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета послодавац не може запосленом да откаже уговор о раду. Запосленом из става 1. овог члана рок за који је уговором засновао радни однос на одређено време продужава се до истека коришћења права на одсуство. Решење о отказу уговора о раду ништаво је ако је на дан доношења решења о отказу уговора о раду послодавцу било познато постојање околности из става 1. овог члана или ако запослени у року од 30 дана од дана престанка радног односа обавести послодавца о постојању околности из става 1. овог члана и о томе достави одговарајућу потврду овлашћеног лекара или другог надлежног органа.

Дакле, у овом конкретном случају, за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета, радни однос не може престати упркос престанку функције.

У складу са чланом 114. Закона о раду запослени има право на накнаду зараде у висини просечне зараде у претходних 12 месеци, у складу са општим актом и уговором о раду, за време одсуствовања са рада на дан празника који је нерадни дан, годишњег одмора, плаћеног одсуства, војне вежбе и одазивања на позив државног органа. Послодавац има право на рефундирање исплаћене накнаде зараде из става 1. овог члана у случају одсуствовања запосленог са рада због војне вежбе или одазивања на позив државног органа, од органа на чији се позив запослени одазвао, ако законом није друкчије одређено.

Према одредбама члана 35. став 8. Посебног колективног уговора за запослене у ЈЛС ако је основна плата запосленог обрачуната по елементима у складу са законом, нижа од минималне зараде послодавац је дужан да запосленом исплати плату у висини обрачунате минималне зараде у складу са законом.

Дакле, у овом конкретном случају ако је обрачуната плата нижа од минималне послодавац је дужан да запосленом исплати плату у висини обрачунате минималне зараде у складу са законом.

Закон о локалним изборима не садржи одредбе о праву бирача који се на дан гласања налазе у притвору или издржавању заводске санкције да гласају на локалним изборима.

Ипак, у том закону је тешко наћи одредбе које би указивале на то да се гласање на локалним изборима не може организовати и у заводима за извршење кривичних санкција (у даљем тексту: заводи).

С друге стране, тумачењем одредбе члана 58. Закона о локалним изборима, којом је прописано да се на избор одборника сходно примењују и одредбе Закона о избору народних посланика о гласању, може се извући закључак да се за избор одборника може гласати и у заводима, па чак и у иностранству, с обзиром на то да се у оквиру одредаба Закона о избору народних посланика о гласању (чл. 67 до 73а) налазе и одредбе о гласању бирача који се на дан гласања налазе у притвору или издржавају законску санкцију (чл. 72б), па чак и гласању бирача који имају боравиште у иностранству (чл. 73а), мада се логично може претпоставити да се није хтело рећи да се на локалним изборима може гласати у инострантсву.

Помоћ у решавању изнете дилеме не пружа ни Закон о јединственом бирачком списку, који у члану 24. став 3. прописује да се одредбе тог закона сходно примењују и на изборе за органе јединице локалне самоуправе, што би укључивало и сходну примену одредаба члана 19. став 5. и 6. тог закона, о уписивању бирача који су на извршењу заводских санкција или у притвору у посебне изводе из бирачког списка, односно обавези министарства надлежног за правосуђе да министарству надлежном за послове управе достави податке потребне за припремање посебних извода из бирачког списка за гласање тих бирача.

Међути, ако закључимо да се на локалним изборима може гласати у заводима, с обзиром на то да се у законима не могу наћи одредбе које би указивале на супротно, спровођење тог гласања је скопчано са низом тешкоћа. Наиме, треба имати у виду да у заводима не би могло да се гласа на свим локалним изборима, већ само на изборима за одборнике скупштине општине/града на чијој се територији налази завод, с обзиром на то да Закон о локалним изборима не предвиђа могућност да се гласа изван територије општине/града у којој се спроводе избори. То би, даље, значило да би изборна комисија могла да одреди бирачко место у заводу само под условом да у заводу има најмање 100 бирача са пријављеним пребивалиштем у тој општини/граду (што значи да сва друга лица која бораве у заводу не би могла да гласају за избор одборника скупштине општине/града где им је пријављено пребивалиште). Питање је да ли би се у овом случају могле примењивати одредбе упутстава Републичке изборне комисије за парламентарне изборе које, изузетно, дозвољавају одређивање бирачких места и са мање од 100 бирача. Наиме, према упутсвима РИК-а, бирачка места могу да имају и мање од 100 бирача само ако би, због просторне удаљености или неповољног географског положаја, становницима тог места гласање на другом бирачком месту било знатно отежано. Дакле, та одредба је уведена да би се, пре свега, изашло у сусрет становницима малих, удаљених села, са превасходно сатријим становништвом, који нису у могућности да путују до најближег, а вероватно прилично удаљеног  бирачког места у неком суседном селу. Међутим, чињеница је и да је Републичка изборна комисија на ранијим изборима одређивала бирачка места и у заводима са мање од 100 бирача.

У сваком случају, локална изборна комисија би, прво, требало да утврди колико се лица са пребивалиштем, односно правом гласа у тој јединици локалне самоуправе налази у заводу, па да према том броју процени да ли има објективних разлога да се у том заводу одреди бирачко место. Све ово би се морало радити у консултацијама са Министарством правде, односно Управом за извршење кривичних санкција. Потом би се морало консултовати и Министарство државне управе и локалне самоуправе, које, према члану 19. став 5. и 6. Закона о јединственом бирачком списку, треба да припреми посебан извод из бирачког списка за гласање бирача у заводу, а на основу података које треба да му достави Министарство правде.

У складу са свим изнетим, може се закључити да се гласање у заводима може организовати и на локалним изборима, с тим да би такав подухват изискивао координацију и консултације са ресорним министарствима, посебно имајући у виду и чињеницу да се у претходним изборним циклусима оваква могућност није практиковала.  

С обзиром на то да, су одборници у пуном капацитету све док им не престане мандат, након расписивања избора, могу се сазивати и одржавати седнице скупштине.

Да би подносилац листе мога да добије положај политичке странке национане мањине, довољно је да на територији града/општине живи макар један припадник те националне мањине.

Одредба члана 40. став 8. Закона о локалним изборима не само да упућује на везу са минималним бројем кандидата на изборној листи, већ ни сам Закон о локалним изборима не прописује обавезу да кандидати на изборној листи политичке странке националне мањине буду припадници те мањине, што би значило да се о положају мањинске странке одлучује без обзира на то које су националности кандидати (Закон нигде не предвиђа могућност да изборна комисија утврђује националну пропадност кандидата), нити се приликом одлучивања о утврђивању тог положаја треба упоређивати број кандидата са бројем припадника мањине у општини/граду.

 Све у свему, околност да на територији општине живи, нпр. само један припадник неке националне мањине, не може да буде препрека да нека политичка странка те националне мањине поднесе изборну листу кандидата за одборнике, нити разлог да се тој странци не призна положај политичке странке националне мањине у смислу члана 40. став 5. Закона о локалним изборима.

Законом о финансирању локалне самоуправе прописано је да се за обављање делатности банкарства плаћа фирмарина на годишњем нивоу највише до 10 просечних зарада.

У Закону о класификацији делатности и Уредби о класификацији делатности не постоји шифра делатности „банкарство“. Најприближнија шифра у коју би се могла сврстати делатност „банкарства“ је у Сектору К – Финансијске делатности и делатности осигурања, групи 64.1 Монетарно посредовање, у оквиру које делатност 64.19. Остало монетарно посредовање за које је прописано следеће: „Обухвата примање депозита и/или блиских супститута за депозите и, с друге стране, обезбеђивање кредитних или зајмовних фондова корисницима.

Кредитирање се, поред уобичајених банкарских кредита, може јавити у различитим облицима, као што су: хипотекарни кредити, зајмови по кредитним картицама итд. Ове делатности обављају монетарне институције, осим централне банке, као што су:

• банке
• штедионице
• кредитне задруге.

Такође се обухватају услуге које пружају:

• поштанске жиро банке и поштанске штедионице
• специјализоване депозитне институције за одобравање стамбених кредита
• институције које обављају делатност упутничког промета (уплата/исплата новчаних упутница) и трансфера новца.

Не обухвата:

• одобравање стамбених и других врста кредита од стране недепозитних кредитних институција, дел. 64.92
• обраду трансакција извршених путем кредитних картица, клиринг и салдирање за рачун других лица, дел. 66.19.“

Као што се може видети, заиста је нејасно шта се све може сврстати у делатност „банкарство“.

Одлуком о локалним комуналним таксама би требало да је уређено да ли се фирмарина плаћа на претежну шифру делатности или на шифру делатности која се фактички обавља у пословном простору (а која може бити различита од претежне). То је основно од чега се мора поћи када се посматра делатност на коју се плаћа фирмарина.

Законом о финансирању локалне самоуправе прописано је да се за обављање делатности банкарства плаћа фирмарина на годишњем нивоу највише до 10 просечних зарада.

Ако је у одлуци наведено да се такса плаћа по претежној (регистрованој) шифри делатности, онда се обвезницима којима је претежна шифра делатности 64.19 – остало монетарно посредовање, у коју спадају и банке, може се утврдити фирмарина по највишој тарифи (до 10 просечних зарада), а у складу са одлуком.

За мењачнице (које имају шифру делатности 66.12), продавнице, агенције и сл. које уз своју основну-претежну делатност обављају и платни промет, утврђивање фирмарине за делатност „банкарство“ би се могла утврдити само ако у одлуци о локалним комуналним таксама пише да се фирмарина плаћа на основу делатности која се обавља у пословном простору (а не по претежној шифри делатности).

При том посебно истичемо да још увек не постоји јасан став Министарства финансија да ли се делатност платног промета сврстава у делатност „банкарства“, па је наша препорука да се овим обвезницима не утврђује фирмарина за ову делатност, да не би имали жалбени поступак, трошкове адвоката и друге компликације.

Чланом 47. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе је прописано: "Радна места службеника, услови за рад на њима и број службеника одређују се Правилником о организацији и систематизацији радних места."

Чланом 58. истог закона је предвиђено: “Радна места и њихово разврставање по звањима уређују се Правилником.

Правилником се утврђују описи радних места, звања у којима су радна места разврстана, потребан број извршилаца за свако радно место, врста и степен образовања, радно искуство и други услови за рад на сваком радном месту.

У јединици локалне самоуправе, односно градској општини, Правилник усваја Веће. Правилник обухвата радна места и њихово разврставање у органима, стручним службама и посебним организацијама из члана 1. овог закона.

Начелник управе припрема обједињен предлог Правилника из става 3. овог члана, који доставља Већу на усвајање.

У јединицама локалне самоуправе у којима је орган управе организован у више управа за поједине области, начелник управе у оквиру које се обављају општи, правни или нормативни послови, припрема обједињен предлог Правилника из става 4. овог члана, који доставља Већу на усвајање”.

Дакле, врста и степен образовања и други услови за рад за радна места, између осталих, и за радно место управљања људским ресурсима се уређују Правилником, тако да је потребно да се погледа која је утврђена врста и степен образовања за рад на наведеном радном месту у конкретном Правилнику.

Законом о јавним набавкама („Службени гласник РС“, бр. 124/2012, 14/2015 и 68/2015, у даљем тексту: Закон), прописано је:

- у члану 39. став 1. да је јавна набавка мале вредности, у смислу овог закона, набавка чија процењена вредност није већа од 5.000.000 динара, при чему ни укупна процењена вредност истоврсних набавки на годишњем нивоу није већа од 5.000.000 динара; 

- у члану 64. став 4. да наручилац не може одређивати процењену вредност јавне набавке, нити може делити истоврсну јавну набавку на више набавки с намером избегавања примене овог закона или правила одређивања врсте поступка у односу на процењену вредност јавне набавке, док је истоврсна јавна набавка она набавка која има исту или сличну намену, при чему исти понуђачи у односу на природу делатности коју обављају могу да је испуне;

- у члану 68. ст. 2. и 3. да процењена вредност јавне набавке обликоване по партијама укључује процењену вредност свих партија, за период за који се закључује уговор, док наручиоци не могу примењивати поступак јавне набавке мале вредности, односно избећи примену овог закона, за поједину партију, ако је збир вредности свих партија већи од износа из члана 39. став 1. овог закона;

- у члану 51. да План јавних набавки садржи, између осталог, податак о врсти поступка јавне набавке. 

У конкретном случају, измена Плана јавних набавки подразмевала би да се обе фазе ове истоврсне јавне набавке спроведу у 2020. години, али кроз два поступка јавне набавке мале вредности.

Одредбама Закона није забрањено дељење једне јавне набавке на начин да се спроведе у два поступка јавне набавке уколико је то оправдано објективним околностима (како се не би поступило противно начелу ефикасности), с тим да је наручилац дужан да оба поступка спроведе узимајући у обзир збирну процењену вредност оба поступка јавне набавке. У противном би наручилац повредио одредбу члана 64. став 4. Закона, у складу са којом не може делити истоврсну јавну набавку на више набавки с намером избегавања правила одређивања врсте поступка у односу на процењену вредност јавне набавке (уместо два отворена поступка, спроводе се два поступка јавне набавке мале вредности), али и одредбу члана 39. став 1. Закона јер би спровео поступак јавне набавке мале вредности иако је процењена вредност истоврсних набавки на годишњем нивоу већа од 5.000.000 динара.

Даље, мишљења смо да није противно прописима планирати и спровести два поступка јавне набавке са истог конта финансијског плана, али би се на начин предложен у питању поступило и противно претходно наведеним одредбама члана 68. Закона, јер процењена вредност јавне набавке обликоване по партијама укључује процењену вредност свих партија, те наручиоци не могу примењивати поступак јавне набавке мале вредности, ако је збир вредности свих партија већи од 5.000.000 динара, без ПДВ-а.   

Имајући у виду све наведено, мишљења смо да би наручилац био дужан да предложене радове на реконструкцији тротоара (пешачке стазе) и платоа реализује у отвореном, односно отвореним поступцима јавних набавки, који може бити подељен по партијама.  

Одредбе бившег Анекса Посебног колективног уговора за државне органе, који је ступио на снагу у јуну 2015. године, уређивале су права, обавезе и одговорности из радног односа у органима покрајинске аутономије и јединицама локалне самоуправе и друга питања од значаја за запослене и послодавца. У том првобитном тексту одребе о јубиларној награди нашле су се у члану 46(а) и гласиле су:

Запослени има право на јубиларну новчану награду у висини просечне зараде без пореза и доприноса по запосленом у Републици Србији према последњем објављеном податку органа надлежног за послове статистике, с тим што се висина новчане награде увећава за 25% при сваком наредном остваривању тог права, тако да се исплаћује:

1) За 10 година рада у радном односу - у висини просечне зараде без пореза и доприноса;

2) За 20 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 1) овог члана увећане за 25%;

3) За 30 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 2) овог члана увећане за 25%;

4) За 40 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 3) овог члана увећане за 25%.

Јубиларном годином рада сматра се година у којој запослени навршава 10, 20, 30 и 40 година рада проведених у радном односу код послодавца, без обзира на то у ком органу покрајинске аутономије и органу јединице локалне самоуправе је запослени остваривао права из радног односа.

У случају да је послодавац преузео послове и запослене од другог послодавца који је престао да постоји, као услов за остваривање права на јубиларну награду рачунају се и године рада у радном односу код претходног послодавца.

Јубиларна награда се исплаћује по правилу на дан аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе.

Изузетно од става 4. овог члана, запосленима који су стекли право на јубиларну награду у 2015. години до дана ступања на снагу овог уговора, исплата јубиларне награде извршиће се најкасније до краја 2015. године.

Дакле, у овом основном тексту јубиларна награда се признавала за рад проведен у радном односу код послодавца, без обзира на то у ком органу покрајинске аутономије и органу јединице локалне самоуправе је запослени остваривао права из радног односа. Овакво решење задржало се до маја 2018. године, тако да је у конкретном случају 2017. године наведено лице имало право на јубиларну награду за 10 година рада.

У сваком случају, не постоји могућност ретроактивне исплате јубиларне награде из разлога што се она исплаћује у јубиларној години рада.